benkovac.rs

Doživljaji iz Islama Grčkog

Tata mi je često pričao o njemu ali ja ga baš nisam mnogo razumeo i nije mi bilo jasno zašto mi s tolikim oduševljenjem priča o nečemu što ne razumem,o selu koje je vrlo daleko od grada u kojem sam ja rođen,od Beograda.Prošle godine sam prvi puta bio u Islamu i sada razumem tatu,razumem sve njegove priče koje je i vama ispričao na sajtu “Ubi me prejako sećanje”,jer sam ih ja davno pre vas čuo iz prve ruke.Često me je tata pokušavao tim pričama uspavati,a njegov pogled uperen u daljinu tada nisam razumeo.Zato i hoću da vam pišem o Islamu,kako sam se ja tamo proveo,možda u mojim očima neće biti tog sjaja,ali,verujte mi,sada ponosno kažem da sam i ja iz Islama Grčkog najlepšeg mesta na svetu u kojem sam doživeo puno lepih trenutaka.
Desilo se mnogo uzbudljivih stvari a jedna od njih je novi disko.To je,ja mislim,drugi disko u Režanima posle diska u OŠ Simo Matavulj.Naš disko je počeo prvo u garažici koju sam pronašao dok sam se sa sestrom vraćao od Ale sa hlebom.Svako jutro sam imao zadatak da sačekam pekara koji nam je donosio hleb i tu sam upoznao deda Alu kojeg sam puno zavoleo,a nadam se da će brzo ozdraviti i da ćemo se ovo leto opet zezati.U toj garaži smo počeli da se okupljamo i dolazilo je sve više dece.Imali smo struju na agregat i muziku sa laptopa.Međutim,došla je baba Stevka,gazdarica, koja nas je oterala iz te garažice.To nas nije sprečilo da opet napravimo disko i to u u kući moga deda Nede Jokića koji ima isto ime kao moj tata.Ali kuća je bila mnogo prljava pa nam je trebalo baš puno vremena da je očistimo.Imali smo stolice i stolove koje smo napravili od dasaka.Takođe smo nabavili četiri zvučnika ,a sve to možete videti na slikama koje je Nina postavila na sajt.Preko dana sam pomagao stricu i tati da sređujemo dvorište,jer je puno naraslo kupine ( tata mi je objasnio da kupina nije samo plod,već i ono granje na kojem raste plod).Dok sam čistio dvorište i pokušavao poseći jedno malo stablo u uglu dvorišta tata me je izribao što hoću da ga posečem.Gledao sam ga čudno,ali mi je tata objasnio da je to lovor,a ja sam njegove listove video samo u kesici kupljenoj u našoj prodavnici u Beogradu.Još mi je čudnije bilo kada me je tata naterao da po dvorištu berem neku travu sa malim cvetićima,mislim da se zove smilje,jer je to hteo da ponese u Beograd.Sada mi ormar lepo miriše.Prvi put sam video stablo badema koje je niklo u uglu dvorišta (avlije ) kako je stric stalno govorio,a tata mi je pričao kako ih je on jeo zelene kad je bio mali.Ja nisam mogao jer su već bili tvrdi.Približavala se Ilinja.I skup Jokica(kojih ima najviše za Ilinju).U disku za Ilinju bilo je mnogo ljudi i dece.A već sledeći dan većina se vraćala kućama samo je Goran Olujić išao u Australiju i ko zna kad ćemo ga opet videti .Na spratu kuće nije bilo krova pa smo mogli da gledamo moje rođake(Jokiće)kako dube na glavi jer nijedan skup Jokića nije prošao bez dubljenja,to je kao tradicija kad se Jokići skupe a pobednik je onaj koji najviše dubi.
Druga uzbudljiva stvar koja se dešavala je bila udruženje “RAVNI KOTARI”.To je udruženje koje je organizovao moj stric Neven Jokić(hirurg i predsednik udruženja “Ravni kotari”i otac Vanje i Andreje Jokić)sa svojim bratom,Nedjeljkom Jokićem mojim tatom.Dok smo bili u Islamu Grčkom organizovali su akciju čišćenja groblja crkve Svetog Ilije.Tu sam video grob mojih predaka koje nisam upoznao,ali sam tog dana možda razumeo onu tatinu rečenicu “Andrej,tu su sahranjeni moji preci”.Ja sam bio u toj akciji iako nisam bio član tog udruženja.Za Ilinju ljudi su napokon mogli da stavljaju cveće na grobove ,jer smo ga lepo očistili.Treća uzbudljiva stvar bio je sam moj dolazak u Hrvatsku .Kad smo došli nismo odmah išli na more pa sam jedva dočekao sledeći dan.Naravno, išli smo varburgom.Dok smo prolazili tražeći mesto osetio sam miris mora i čuo cvrčka po prvi put u životu.Možda je to onaj isti cvrčak koji je mom tati dosađivao na višnji.Čim smo postavili peškire uleteo sam u vodu,ali popio sam oko 5l slane vode tako da nisam morao da solim hranu.Na moru smo upoznali prijatelja od mog strica i tate koji je imao dve ćerke s kojima sam se sprijateljio. ….nastavak mozda sledi.ANDREJ

Ninina priča:

Ja sam pročitala ovo šta je napisao Andrej Jokić. Super, super, super !! Na Benkovačkom guvnu svi me već poznajete ja sam Nina imam 12 godina rodila sam se u Austriji gdje i živim a sestra mi se zove Aleksandra ona ima 15 godina. Sada želim i ja nešto da napišem za vas na Benkovačkom guvnu, samo ako nije dobro napisano IZVINITE njemački mi ide bolje jer njega učim u školi. Ja sam prvi put išla u Islam Grčki sa mamom, tatom i mojom sestrom Aleksandrom 2005 godine to je bilo za nas veselo i tužno. Prvo veselili smo se šta idemo u Islam Grčki ,mama i tata nakon 15 godina, a ja i moja sestra prvi put u životu. O Islamu Grčkom samo smo slušali priče od mame i tate koje tada baš nismo razumjeli.
A drugo naš dolazak u Islam Grčki bio je jako tužan i bolan. Moja sestra Aleksandra bila je tad starija pa je više razumjela, kad smo ušli u selo ona nije niti jednu jedinu riječ izgovorila samo je zaplakala. Ja, kao i dan danas brbljava postavljala sam pitanje za pitanjem: Tko je ovo napravio? Zašto je sve ovako? Zašto nema ljudi? Zašto je sve srušeno? Zasto?Zasto?Zasto?
Danas kad su prošle ove 3 godine razumijem zašto su moji mama, tata i sestra bili tako tužni i mirni, nisu progovarali tek po koju riječ oči su im bile pune suza, tog se sjećam i dan danas. To je bio prvi dolazak u Islam Grčki kojeg ću se uvijek sjećati.
Drugi put bili smo u Islamu Grčkom 2006 bilo mi je puno bolje, upoznala sam puno rođaka i susjeda, a i selo je bilo puno bolje. Treći put smo bili u Islamu Grčkom 2007 bilo nam je najljepše provedeno ljeto u našem ZOO-DISKU svaku veče, to ste i pročitali u predhodnom tekstu od našeg člana ZOO-DISKA Andreja Jokića.Toliko se veselimo ja i moja sestra Aleksandra ovom ljetu našem ZOO-DISKU i našem druženju u njemu !!

Andrejina i Vanjina priča:

Mi smo Beograđani,ali i Dalmatinci jer svoje selo znamo iz priča i nosimo ga u srcu!
2006…najlepše je bilo kada smo krenuli ka selu,srce nam je lupalo sve jače i jače kada su se pored puta počele pojavljivati srušene i zapaljene kuće.Oko kuća svuda korov i suva trava. Najzad se zaustavilo naše vozilo:”Ovo je naša kuća!”reče tata…Priznajemo nismo baš bili oduševljeni prizorom koji smo videli jer smo se nadali da ćemo bar kročiti u našu avliju i videti taj čuveni lovor o kome svi pričaju.Tata nas je popeo na garažu i pričao nam kako je sve izgledalo pre rata,avlija puna cveća,ljudi,na sred velika murva koja je pravila hladovinu duž celog dvorišta.U toku priče u tatinim očima videle su se suze,tuga,bol i sećanje na nezaboravno i prelepo detinjstvo provedeno u Islamu.Tatin pogled se usmerio na drvo koje se nalazilo levo od deda Nikine kuće.To drvo ga je posetilo na događaj dok je trunio bajame kamenjima i jedan je dobio u glavu.Toga se verovatno neće rado sećati,ali će ga uvek pamtiti!Ubrzo posle toga put nas je vodio ka osnovnoj školi”Simo Matavulj” u kojoj je radio naš sada vec pokojni deda Mile.Dosta generacija koje su prošle kroz tu školu ga verovatno pamte kao strogog,ali veoma pametnog,dobrog i poštenog čoveka.Uvek nam je pričao o Islamu sve najbolje,opisivao ga je u najboljem mogućem svetlu.Za njega je Islam bio raj na zemlji.Želeo je da Islam doživljavamo isto kao i on,da se dičimo što je sve naše iz Islama.I možete biti sigurni da je njegova želja ispunjena…
Vraćanje u Beograd iz Islama nas je podstaklo da se i sledeće godine vratimo…
2007…vraćanje u Islam je za nas bio novi doživljaj…sve je izgledalo drugačije.Mnoge kuće su obnovljene,mnogi ljudi su se vratili,a Islam je sitnim,ali sigurnim koracima krenuo da dobija bar malo nekadašnjeg sjaja.Zaustavili smo se pred našom kućom,ali ovoga puta prizor je bio potpuno drugačiji.Bez problema smo mogli da uđemo u našu staru avliju da vidimo taj čuveni lovor i murvu koja je već ostarila i koja je svojim starim granama stvarala nedovoljni hlad za letnje dane.Došli smo mnogo pre Ilinje jer smo imali puno posla oko kuće.Sređivanje kuće završavalo se odlaskom na korzo gde smo bodrili starije u igranju buća.Verujte spavanje u Islamu nam nije bilo nimalo lako pored svih onih insekata,ali nam je tata objasnio da su oni bezopasni i da ćemo se navići na takav život.Bio je u pravu,navikli smo se i bez struje i bez vode da nismo osetili da nam išta od toga fail.Svaki dan smo odlazili na Karinsko more koje je prelepo mesto za kupanje,ali ništa u poređenju sa nestvarnom Režanskom plažom.Ljudi su polako krenuli da dolaze.Ubrzo smo upoznali puno dece s kojom smo se svako veče okupljali u garaži deda Glišine kuće.Nas troje smo došli na ideju da donesemo zvučnike i lap top i napravimo neku vrstu disca.Našoj babi Stevki se ta ideja nije svidela pa nas je isterala iz te garaže i garaža je dobila naziv ”Disco kod bjesne strine”.Bio nam je problem gde ćemo da napravimo žurku za Ilinju,ali nam je deda Nede predložio da možemo u njegovoj kući i ispostavilo se da je to sjajna ideja.Došao je dan koji su svi sa priželjkivanjem čekali!Jutarnja liturgija bila je dočekana sa velikom radošću ljudi koji su došli sa svih strana sveta,neki čak i samo na taj dan.Uveče je bilo stvarno posebno,da je teško opisati onima koji nisu bili!!!Zato ovo treba da vas podstakne da i vi sledeće godine dodjete u nas disko i doživite nešto prelepo!

Ovu priču posvećujemo našem dragom dedi koji bi sigurno da je živ dao sve na svetu da ponovo vidi svoj rodni kraj koji polako ponovo počinje da živi!