benkovac.rs

Bolje je gore nego ođe

Islam Grčki,28.06.1957. godine
Jutros je na samom pomolu dana umro moj djed Jandrija,kojeg sam od milja zvao Dido.
Umro je u svojoj 75. godini života.
On bijaše brat po ocu moga rođenog djeda Laze kojeg nisam upamtio,jer je ,po bakinoj priči,umro prije nego sam se rodio,tačno 10.IV.41.godine,na dan stvaranja NDH,kao da je znao da po srpstvo dolaze teški i crni dani.
Zapravo,ovo je Didino drugo i zadnje umiranje,koje je obično kao i sva ljudska umiranja,pa o njemu ne želim mnogo da pričam.
Zato ću ti pričati samo o prvom koje se dogodi tačno na Sv.Marka ‘53.godine.
I tada je isto umro u sam cik zore i bio skoro cijeli dan "mrtav".
Tad ga isto,po našem starom običaju,njegove komšije,Obrad Kužet čuveni brico,Joviša Gagić čuven po tuči sa Šiptarima na riječkoj pijaci,
Dušanac Kožul ratnik protiv Srba u I sv.ratu,i moj tetak Jole Gagić koji ove godine slučajno nije bio na robiji pa se nađe u kući,
lijepo okupaše,obrijaše,presvukoše,kao da će na sajam u Benkovac,pa ga onda ispružiše na dva banka,a iznad glave zapališe komadić svijeće što je pretekla od krsne slave sv.Đurđa.
Prva od ženskih,priđe mu kuma Jeleška,koja ga nekoliko puta cmoknu u hladno čelo,a onda se dade na svoj dio posla za koji bijaše pravi majstor.
Čim ga izljubi,sklopi mu oči,prekrsti i sveza ruke,pokri ga bijelim pokrovom,preko kojeg unakrst pruži crveni konac kao znak da je "dojeo svoj kruv",a onda babi Mariji reče da zapali žižak.
Kad je žižak zaškiljio žuto-zelenim plamičkom,iz čanjka na kojem je pisalo "goveđi gulaš",a koji je babi Mariji služio za kandilo,Jeleška
uze malo maslinovog ulja koje ostade od uštipaka,i zaulji Didu od glave do pete,pa onako umorna,nagnu bukaru punu vina i potegnu skoro naiskap za pokoj duše.
Neko od prisutnih posla Živka Lasca po Savu Trkulju,našeg mrtvozorca,koji ne dođe odmah iako je Živko brzo trčao u nadi da će sutra biti podušje na kojem će se do mile volje najesti manestre ili lazanja,a možda oglodati i neku kost.
Kad je Sava,sa zakašnjenjem,ušao u vatrenu kuću gdje je bio "ukočanjen mrtvac",nije se,po običaju prekrstio ni Bogu pomolio,jer je bio član Partije,
nego se po dužnosti opštinskog mrtvozorca odmah dade na posao.
Najprije "mrtvacu" opipa puls,pa mu onda nasloni glavu na prsa da ustanovi kuca li srce,a kada sve to uradi,sumnjivo zavrti glavom i nešto reče što ja nisam razumio,zatim otvori svoju crnu tašnu iz koje izvadi šilo ili pleteću iglu i sve do kosti ubode moga "mrtvog" Didu koji se skoči sa banka i dreknu iz sveg glasa:"Što me tako dušmanski ubode,budalo prištava,upravo sam ima razgovor sa sv.Petrom!"

Narod koji se bijaše skupio oko odra,više radi dobra vina nego radi “mrtvaca”, u čudu razglavi usta od uva do uva,izbulji oči ne dišući,pa u paničnom strahu poskaka sa preklada,tronožaca i katriga,galopirajući niz avliju punu babulja i ploča.

Kuma Jeleška,onako teška i dobro “nakvašena”,pade odmah ispod žižule i prebi ruku na tri komada,pa je drugog dana Petrina odveze karom kod Jakova,a Dujo Dragičević Đeko “đavo nad đavolima”,dotrča čak do Karanovog bresta noseći bukaru punu vina pazeći da ni kapi ne prolije.

Pobjegoše svi!

Pobježe čak i Sava mrtvozorac,koji se uplaši da ga “mrtvac” s čime ne zvekne po glavi.

Najednom “mrtvac” ostade sam,stojeći na jednoj nozi kao pijetao na ledu,čudeći se što se to s njim dešava.

Kad dođe sebi poče da za narodom viče:”Vrat’te se ,Bog vas ub’jo!Bolje je gore nego ođe!Vrat’te se da vam ispričam sve natenane!”

Uzalud ih je psovao i zvao da se vrate,ali se niko ne usudi,a sigurno bi i on potrčao za njima da ga nije bolila noga,u koju mu Sava zabi šilo ili iglu vrativši ga tako među nas žive.

Na kraju se ipak uskuraži i nazad zavurnja Joviša Gagić koji se nije bojao ni vuka ni hajduka,pa reče:”Idem nazad,pa što bude!Njesam ga se boja ni živa,pa neću ni mrtva!” Kad ostali vidješe da se vrati Joviša i da mu “mrtvac” ništa ne učini,počeše se vraćati svi,ali pojedinačno,zaklanjajući se od Didinog “mrtvačkog” pogleda.Vratiše se svi osim kume Jeleške,koja “odnese desnu u lijevoj ruci”, kako reče Jašela Drača i Duje Đeke,koji sjede ispod bresta naginjući teću sve dok joj dno ne ugledaše.

Kad se malo uskuražiše,i kad vidješe da stvarno diše poput ciganskog mijeha,počeše oko njega ispitivački obilaziti,ali se niko ne usudi da ga prstom takne.

Videći da ga se još boje,on se pobjednički osovi na jednu nogu,pridržavajući se za verige,pa poče da po običaju veze:”Ljudi muji,što me tako gledate!? Vjerujte mi,bolje je gore nego ođe na Zemlji.Gore niko na nikog nije ljubomoran,niti ‘edno drugog mrzi.Gore vam vladaju Božji,a ne ljucki zakoni.

Da vam kažem još i ovo:odozgo se sve vidi,pa ne mužeš da mrdneš ni ljevo ni desno,oću reći,ne mužeš otići kod nečije ženskinje,a da se ne vidi i ne sazna.

Evo što mi reče sv.Petar,i to čim sam pokuca na vrata raja:”Jandrija muj,nemuj mi govor’ti ni ko si, ni što si,ni odakle si,sve mi znamo.

Znamo da si bijo pošten čojek i crkvenjak i da nikad njesi niti novčića stavio u svoj džep,iako ti je ponekad bila potreba.

Drža si se uvijek božiji zapovijedi,ali ipak,brate,ogreši se od sedmu i to nekoliko puta.

Mužda bi ti to mugli i oprostiti,ali tvoje grije,koje zaradi za klanje svinja,ne mužemo nikako.

Puno si i’ brate potamanijo,a što su ti une bile krive.

Zato ćeš,iako si bio crkvenjak,murati bar neko vrijeme u paka’.

Mužda će ti tamo biti i bolje,jer tamo ćeš biti u random odjeljenju,tamo je naroda jako puno,pa se svi poslovi brzo posvršavaju,a ođe u raju sasvim je drugačije.

Ođe,a posebno u zadnje vrijeme,malo ko dolazi,pa se radi i danju i noću,u “tri smjene” i jope se sve ne dospije.

Na kraju mi sv.Petar ipak dozvoli da malo provirim kroz odškrinuta vrata i stvarno viđo: radi l’ se radi!

Ijako se puno radi,bijaše mi krivo zašto mene, ‘ednog Jandriju,siromašnog svinjokolju i crkvenjaka strpati u paka’ s krvavim srbokoljama,ali šta ćeš i to je Božija volja i zakon.

Kad sam se okrenu i poša’ u paka’,ipak me zagrli i nešto na uvo reče što vami ne smijem reći.

Ja mu se od srca zahvali,pa se sagnu da mu poljubim ruku i da me na rastanku blagoslovi,kad odjednom osjeti strašan bol u peti desne nuge.

Ubode me ova prištava budala,ovaj antikrst,kao da ne zna da se od uboda zarđale igle muže dobiti trovanje krvi“.

Nakon ovog drugog umiranja Dido se više ne probudi.Uzalud ga je zvala baba Marija,tepajući mu najtoplije riječi i obećanja,a prištavi mrtvozorac Sava bockao iglom njegove ispucane pete.

On zauvijek ode gore gdje će mu biti bolje.

Ovoga puta, od rodbine, za njim niko ne zaplaka,valjda su se bojali da ga ne probude,pa da se s banka ne skoči kao i nazad četiri godine.

Zapravo,zaplaka i zabugari samo Soka Ćibinka,a nebi ni ona da s njegovim sinom Mićom nije imala vanbračnu kćerku Ružicu,koja je zaista bila prava ružica,svima nama draga i mila.

Zabugari Soka,ali sve onako ispotaja i sramežljivo,obazirući se oko sebe što će pomisliti i reći druge žene,a posebno Didine kćeri,koje je samo preko oka pogledaše.

Zabugari Soka:“Kuku,djede,vita jelo,

Još si s nama muga biti,

Al’ kad voliš ići Gore,

Đe je svakom puno bolje,

Pozdravi mi muga Duju

Vi ste uvjek dobri bili,

I u crkvu odlazili,

Da se njesi puno namučijo

Ti bi nam se ponovo vratijo“.....

Htjede ona još da bugari i spominje Markove konake,ali je prekinu Obradova Ružina,jer niko nije želio da se Dido ponovo digne i da rastjera prisutni narod.

„Ajde muči,što si zin’la!

Un ide Gore na nebo,a tvoga Duju baciše u bezdanu jamu,pa đe će un ’vako star i bolestan salaziti dolje i da se,jopet,odozdo vendža Gore.Kad nije muga izaći tvoj Dujo,koji bijaše i zdrav i jak,ne bi sigurno ni un ovakav kakav je sade.“

Pred sam zalazak sunca dođe i pop Mirko Trišić i,vani na „čistoj ariji“,pod žižulom,opoja moga didu Jandriju.

Tada sam prvi i zadnji put vidio da sveštenik plače za onim koga opoja i koga šalje Gore.

Kako i ne bi kad su više od trideset godina dijelili zlo i dobro,koliko su samo svete vodice prolili i popili i bržolica pojeli.

Čim pojanje završi i zvona zazvoniše na crkvi sv.Ilije,didini sinovi Pajo,moj ćaća Jovo, sin mu Mićo i kum Dujo Zjajina,koji mu i sanduk napravi,ponesoše mrtvaca,po našem starom običaju na ramenima,a Jeleška prosu za njima nekoliko pregršti pšenice.

Kad je povorka izašla na cestu na ravno i čim su se,po drugi puta oglasila zvona,kao da zovu:“Od’ amo,od’ amo!“,krenusmo skoro u galopu.

Žurilo se da bi se što prije vratilo na podušje,jer je pokojni dido imao dobro vino iz Gnjilovače,koju još gospodar Uroš,otac gospodara Vladana,dade za dotu babi Mariji,jer im dugo godina bijaše najbolja kuvarica.

Nakon sahrane svi se vratiše na podušje,svi osim popa Mirka kojeg Milaš Drča odveze fijakerom u Smilčić.

Komšinice,vjeruj mi,naš pop Mirko,koji je krstio i tebe i mene u crkvi sv.Ilije,nakon didine smrti živio je samo pet dana.

Pričalo se da je umro od tuge za svojim dobrim crkvenjakom,a neki opet da ga „punta spopunta“,jer se u sprovodu jako oznoji i uhvati ga promaja.

Pričalo se i ovo,da je baba Marija,skoro dvije nedjelje donosila didi po dvolitraš vina,kutiju cigara i nešto hrane i ostavljala iznad glave ispod krsta.

Nosila je to pred sumrak da narod ne vidi.

Vjerovala ti ili ne,dido bi to sve preko noći „pojeo,popio i popušio“.

Kad je prestala da donosi,a vjerovatno ne bi da je nije naglo zabolilo,valjda od straha,jer se proču da dido ponovo vaskrsnu,kod nje dođe i to pravo u kuću crkvenjak Marko i reče joj,jer mu bijaše „žao gladna i žedna“ mrtvaca: „Marija,donesi Jandriji bar vina i cigara,jer čim dođem čistiti groblje,dod’ja mi pitajući.

Donesi mu da se čojek ne pati,bar dok ne ode Gore đe će biti sigurno bolje“

Ilija Pupovac

Nazad na rubriku